Marina Hudolin - Jer ja sam lažljiva

Marina Hudolin

Rođena 1984. godine, po struci psihologinja, živi, radi i šeće psa Pacu u Zagrebu. Želju za pisanjem kao polaznica radionica kreativnog pisanja istražuje od 2013. godine, a ispoljava je u kasnim noćnim satima kroz format kratke priče.
Njezina priča „Neustrašiva“ osvojila je prvu nagradu na 5. natječaju za kratku priču Gradske knjižnice Samobor 2017., a sa pričom „Vrijeme između“ također je osvojila prvo mjesto na natječaju Metafora 2019. godine.

Jer ja sam lažljiva

 

Opet lažem, iako sam tek otvorila oči.

Ovaj put, laž je jednostavna. Ništa ne moram dodavati, samo oduzeti. Mumljam: „Ne znam, ne sjećam se“. Ovaj put, to je dovoljno.

„To je sasvim normalno“, čujem da doktor govori mami. Pitam se kažu li to uvijek kad nemaju pojma što se događa. Zatvaram oči kako se ne bih nasmijala. Svi me puštaju na miru. Tako je lako.

Practice makes perfect, tako ide uzrečica, a ja sam sigurno imala puno prakse. I previše. Ipak, ne čini mi se da me ta praksa približava savršenstvu. Upravo suprotno, sa svakom novom laži tonem niže i postajem sve manja, sve ukočenija. Uskoro neće ostati ništa od mene.

Trgnem se iz sna i ne znam tko sam. Klaudija, mislim, to mi je ime. Imam 13 godina i krv mi ima okus po nezrelim kupinama. Glava mi kucka u ritmu muzike za ples, samo glasnije. Topovi pucaju u lijevom uhu, a u desnom teče rijeka. Žedna sam.

Znam da sam u bolnici, u krevetu, znam da sanjam. Ali stvarnije je od svih mojih laži. Mrak je, mrak je, mrak je. Pokušavam pobjeći. Ne znam čega se bojim, iako znam. Poznajem miris svog straha, znoj sa zrncem soli, poznajem okus svoje krvi, marmelada i drhtanje. Ponovno gubim dah, gubim svjesnost, gubim sve, a znam da sam na sigurnom, u bolnici, u krevetu.

Jutro donosi sunce. I doručak. Debelu krišku kruha i poli salame. Gutam je u dva zalogaja, kruhu ostavljam koricu. Žedna sam. Dobila sam šalicu čaja, ali miriše po pišalini, i bojim se da ću povratiti, kao onaj put. „Nisam žedna“, govorim. Žeđ mi grebe po grlu manikiranim noktima.

Mama je opet tu, kao i svaki dan. Kao i svaki dan, pita me „Kako si?“, a ja lažem. I ona laže. Drži me za ruku, ne može me pogledati u oči. Topli prsti miluju mi zavoje na zapešćima. „Žao mi je“, govori, ali to je samo glas u mojoj glavi, njene usne ostaju nepomične. Ipak, tu je. Osjećam to kao pritisak i kao olakšanje. Kao kad ti mačka zaspi na prsima, i topla je i meka, i teška, ali istovremeno se ne želiš pomaknuti, ali istovremeno trneš i mišići ti se već lagano trzaju, ali istovremeno ako je probudiš i ode, praznina će biti još gora. Zatvaram oči i pravim se da spavam,  a ona ostaje dok ne dođe sestra i zamoli je da ode.

Noći su najgore. Znam da sam u bolnici, u krevetu, znam da sanjam. Ali stvarno je. Mrak je, mrak je, mrak je. Ne mogu pobjeći. Bojim se, ali ne bježim. Poznajem miris njegovog straha, znoj sa puno soli, poznajem okus njegove želje, kiselina i drhtanje. Nagon na povraćanje, zadržavanje daha. „Napij se iz mog izvora“, kaže, i ja gutam iako nisam žedna.

Znam da sanjam, ali kad se probudim, mokra sam od znoja, i mokra sam tamo dolje, i znam da sam ja kriva za sve.

Problem je u tome što sam uvijek bila lažljiva, to mi svi kažu. Uvijek sam htjela biti posebna. I želje su mi se ostvarile.

Kad sam imala pet, oteli su me gusari, a spasile vile matovile. Sa šest sam igrala skrivača s izgubljenim dječacima, a sa sedam kriket s ružičastim plamencima i lovice s bijelim zečevima. „Voli izmišljati“, govorile su teta Silva i Martina kad bi mama došla po mene. „To je samo igra, samo faza. Prerast će to“.

„To je samo igra“, rekao je i on, a ja sam se nasmijala. „Tajna igra“, rekao je dok mu je kapljica sline visjela s ruba usana koje su drhtale. „Ne smiješ nikome reći“, rekao je i stavio mi ruku među noge.  U tom trenutku, bila sam posebna.

Mama nije znala. Godinama. I znala je. Ona je kao ja, lažljiva.

Niti jednom nije ušla u sobu, niti kada je trajalo satima. Sutradan, prala bi plahte s tragovima bljuvotine ili krvi, sluzi i sline i suza, i šutjela.

Tako i ja, nastavljam tu šutnju. Kažem „ne“ što god da me pitaju. „Ne znam, ne sjećam se“.

Samo, nisam više dijete, i znam da to neće biti dovoljno zauvijek. U nekom trenutku, nos će mi početi rasti i onda nikada neću postati prava djevojčica.

Ruke su mi već drvene, noge su mi drvene, lice mi je drveno. Previše sam lagala.

Usne su mi drvene, žedna sam.

U kitovoj utrobi, u mraku, mraku, mraku, nečujno plačem.

* * *

Danas me sestra odvela na tuširanje.

- Nisi se prala tjedan dana - rekla je nježno - prljava si.

Prljava sam, znam. Ni sveta voda ne može to oprati. Stanem pod tuš da joj ugodim i ližem kapljice sa svoje kože. Tako sam žedna.

Nakon par prekratkih minuta dođe po mene. Ugasi vodu i umota me u ručnik. Moje tijelo je ne zanima. Njoj su sva tijela ista. Brišem se i oblačim gaćice, pa potkošulju. Ona me ni ne gleda.

Navučem pidžamu i umotam se u deku. U bolnici sam, u krevetu, znam da ne sanjam. Televizor bruji, Bucka se smije. Malavizija je gotova.

Sestra mi donese čašu vode i ja otpijem.

 - Hvala - kažem, i stvarno to mislim.