Mirta Maslać - Zorica

Mirta Maslać

Rođena u Zagrebu 1993. gdje je diplomirala kroatistiku i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu. Znanstvene radove objavljivala je na portalu Stilistika.org i u časopisu Centra za ženske studije Treća. Prvi joj je roman Junak ili čudovište u nakladi Durieuxa izašao 2018., a ulomci su objavljeni na portalu Kritična masa te u časopisu Fantom slobode.
Na natječaju Nastavi priču 2021. Njezina je kratka priča osvojila četvrto mjesto, a na natječaju Festivala europske kratke priče 2022. treće mjesto. Trenutačno radi na pjesničkoj zbirci radnog naslova Kako se razbijaju tanjurići.
Na prvom su joj mjestu mačke.

 

Zorica
 

„ Jebal mu se vrag, valda imaš deset minut da se pospominamo“, vrisnula je Zorica uz pucanje glasa koji je na mi dosegao nemoguću visinu. „Tak te dugo nis videla, curica“, tugaljivo je dodala i plave vodene oči još su joj se više zacaklile.

Upitno sam pogledala Andreu koja je stajala u travi okružena kokošima. „Ajmo, zašto ne“, zainteresirano je kimnula glavom i pošla prema Zoričinim vratima. Veselo sam je slijedila pazeći da ne stanem u govna. „Briši cipele, ne buš mi v hižu dreke nosila!“ Uskliknula je to i prije nego što smo došle do stare majice koja je služila kao otirač i po prvi put se obratila Andrei: „Kakvi su to lepi cipeli! Pravi! To su nemački cipeli! U ratu su bili – zarežala je – zločesti, ali cipeli su im...“ Pljesnula je rukama. „Jen nemački oficir mi je dal jabuku, tam na bregu, jel znaš, a ja velim ʻdankeʼ!“ Kimale smo. Nekoliko je trenutaka stajala ruku sklopljenih na trbuhu, a onda prasnula u smijeh i sjetila se da ne zna s kim priča. „Curica, do ti jesi? Dobro, dobro, buš mi povedala nutre“, zaustavila je Andreu koja je baš uzimala zraka da se predstavi.

Smjestile smo se na klupicu na kojoj je bila posteljina, jedna do druge. Na tom se krevetu Zorica odmarala u zagušljivoj kuhinji, okružena lamperijom urešenom retuširanim crno-bijelim slikama predaka, zahvalnicama iz KUD-a i portretima unuka. Kroz prozor u razini zemlje gledala nas je sjajna crna mačka. „Da ju pustim, Zorica? Da se malo grije kraj peći?“ „Šic!“ Opet joj je glas puknuo na i, visok kao da siječe žice dalekovoda i nečujan kao da iz nje ni ne izlazi. „Već sem joj čera detelića ofifala pak mi se pred vrata skozlala! Kuja! Marš“, bjesnila je. „A što to znači ʻofifalaʼ i ʻdetelićʼ“, upitala ju je znatiželjno Andrea, dovoljno pametno da je prekine i dovoljno glasno da je čuje. „Ne“, kriknula sam, „nemojte“, ali prekasno, jer Zorica se već saginjala i iza peći izvukla maleni svežanj crnog, bijelog i crvenog perja. „To je bil detelić“, ustanovila je i ponovno prasnula u smijeh, „s tim bum pepel mela“. „Užas“, mrmljala sam stišćući Andreino koljeno ispod stola, a ona mi je uzvraća tihim cviležom i šapnula „a ti si rekla da nije stvarno vještica“.

„ No? Do si ti? Kega imaš? “

„ Ja sam Andrea, nas dvije smo skupa, mislim“ – ispravila se – „skupa studiramo, pa sam došla malo u posjet kod njezinih. Puno sam čula o vama, Vanja kaže da ste joj vi kao prabaka. “ Jasno je i samopouzdano govorila dok smo je obje zaljubljeno gledale. „ No, tak reci: kolegice. Dobro, dobro, curica, lepo “, oduševljavala se tapšući je po nadlaktici.

„ Se sam i ja imala kolegice, na placu, na folkloru, u selu...“, nabrajala je. „Sumnjam da je imala ovakvu“, promrmljala sam tiho, a mogla sam i glasno jer Zorica je bila skoro pa gluha i, još važnije, nije nas slušala.

„...kak se to tancalo posle Titovega rata, bilo je veeeliko kolo na igralištu...“ Obgrlila nas je objema rukama koje je otvorila da pokaže širinu kola. „ Curice moje, kaj bute popile? Same si zemite, se vas nem ja dvorila“, ljutito nas je ispustila.

„U špajzi imaš pepsu.“ Sjela je na stolac i spustila pernati buket na stol.
Otišla sam po Pepsi dok je Andrea vadila čaše iz ormarića. „I dec vina“, doviknula mi je, „nem samu pepsu pila“, mrzovoljno je dodala pa prasnula u smijeh.

Natočile smo sebi sok, a Zorici, koja se povukla u sebe, bambus. Ruke tanke i prozirne kože sklopila je u krilu, na pregači, a pogled je uprla u zrak ispred sebe. Ispod marame joj je izvirivalo par bijelih raščupanih pramenova. „Šta ona radi“, šapnula mi je Andrea. Nasmijala sam se zbog onog što moram reći. „Jumi“. „Šta je to?“ „Neka vrsta potpunog chilla. Volim te, by the way, super ti ide razumijevanje kajkavskog.
Jel ti se sviđa Zorica? Jedino je ona u obitelji luđa od mene.“ „Luda je ko kurac, al’ je draga. Osim prema životinjama.“
Dok smo si tako šaputale, Zorica se otvoreno zabuljila u nas. Oči su joj u mraku kuhinje i dalje sjale plavo, ali djelovale su mlađe, vedrije, oštrije. „O čemu razmišljate, Zorica“, pitala sam je dok je nesigurnim rukama čašu vraćala na stol.

„ Curice, jel imate kakve dečke? Slobon povite, nem ja nikemu rekla. Sve smo ženske! Ja sem već imala dvoje dece kad sem bila kaj vi. Moj Štef je bil dober i imal je veeelikega.“

Raširila je ruke nerealistično, kao i kad je pokazivala veličinu kola. „ Ja nemam dečka “. „ Ni ja “, složila sam se.

„ Se vam ga ni nije treba! Školu završite, ne ko moja Željka... Trideset pet let, ni dečka ni škole nema! “ Razočaranje joj je potresalo donju usnu sve dok se opet nije sjetila seksa.

„ Kad sem se udala, došel je sused Joža Perin drugi dan, i veli, ʻZoraʼ, veli“, prasne u kreštav smijeh i mačka na prozoru spusti uši unatrag, „veli, ʻZora, kak si spala, kaj lesica ili kaj zajecʼ. Ja velim, ʻJožek, ja te pak ne razmemʼ. A Jožek veli, hahaha, ʻlesica ima duuugi rep pak ž njim pokrije pizdu, a zajec ima kratki rep, pak ju nemre skritiʼ “.

„ Znala sam da će ovak završit“, šapnula sam Andrei s blagom nelagodom. „Tiho, baš je zanimljivo“, ušutkala me. „...A ja velim, ʻJožek, moj Jožek, a kaj misliš kak sem spala kraj ovakvega mužaʼ, hahaha“. Andrea je prasnula u iskren smijeh, a Zorica je, simultano krešteći i gubeći glas od smijeha, dobacila Andrei: „ Celu noć smo se jebali! Bila sam lepa! A ne sad! Stara baba!“

Neznatno je podigla pregaču i majicu da vidimo dokle joj sežu staračke grudi, na što sam ja povukla Andreu, uvjeravajući Zoricu da žurimo na ručak. Praćene nostalgičnim smijehom i povremeno se u njega uključujući Andrea i ja oprale smo suđe, izašle iz kuće i s otirača šutnule djetlićev kljun. „Sad znaš sve članove moje obitelji. Ko ti je najdraži? “, pitala sam i poljubila Andreu u obraz.

„ Zorica, naravno. Drago mi je da bar netko u tvojoj obitelji ne potiskuje svoju seksualnost,“ rekla je zadirkujući me dok se za nama orio Zoričin glas: „ Se sam se i ja sa svojom kolegicom držala za ruke, curice, tak treba! “