Robert Jakovljević - Vrime od srdelica

Robert Jakovljević

 Njegov književni životopis počinje 1999. utopijom „Grad kao Proizvod“. Slijedi foto monografija „Grad anđela" 2007. na istom idejnom tragu, a 2013. kao urednik knjižice „Ljubav pokreće svijet“ završava ciklus potrage za identitetom zajednice. 2024. Zbirkom priča „Jesu li vrapci bliži konjima nego ljudi“, 2024. počinje novi ciklus. Potragu za neodređenim MI nastavlja potraga za jednako neodređenim JA.

„O motivu: pišem za sebe. Pišem zato što me raduje. volim svijet u sebi. poklonit ću si ga kao buket poljskog cvijeća koje sam nabrao u šetnji brdima. pišem po tim brdskim puteljcima da bih imao što čitati u krevetu prije spavanja. tko zna, jednom kad riječi iziđu u svijet možda nađem sugovornika. nekog s kim ću o tome pričati preko telefona. ili na kavi. ili u krevetu prije spavanja. pišem zbog toga što mi nedostaje iskrenog i vedrog razgovora.“

Više o priči i autoru na Facebook stranici - Robert Jakovljević pisac. Na njoj autor objavljuje svoja razmišljanja o životu i poeziji ('ko vidi razliku?!) i odgovara na škakljiva pitanja.

Vrime od srdelica ili Zašto riba ne grize
 

Jednon godišnje u šibenski kanal uplivaju srdelice. Rijeka nervoznih plavih ribica ne većih od mog malog prsta prodre u mirni zaljev. Sljedećih deset dana, dan za danom, plivat će od kanala do ušća i natrag, praćena drugon, malo kraćon i malo užon rijekom lokardića, a oni lokardama. Jedna drugoj za petama, u kozmičkom vrtlogu bez početka i kraja to čudo dogodi se svake godine na početku prolića. Kad je pape bija mali, za lokardama su plivali tunji. Kaže da su bili pesto kila teški. Tunja više nema, al dolazak srdelica je znak da počinje fešta.

Tih dana priča se samo o tome. Svak ima nešta za reći. Svi su upućeni u sve i svi znaju šta in je činiti. Svi osin mene. Meni je danas prvi put. Jutros me pape i službeno uključija u pripreme. Čuja san kad je Nikici reka da će me voditi s njima. Poludija san od sriće! Prilipija san in se i mota oko nogu dok papi nije dopizdilo i reka da se odmorin i da mučin, za Gospu! Rano ujutro idućeg dana krenili smo u porat. Iz svake kuće po dvoje-troje nasmijano i raspoloženo spuštalo se niz ulicu. Svi smo išli put Batižela. Muškarci, žene, dide, babe, dica, svak je nešto nosija. Neko tunje, drugi osti, treći sigalj, krtol ili ješku, štagod će biti od pomoći. Oko osan cila ulica je bila u luci. Druge ulice spustile su se drugin putovima. Od Pekovca do Doca sve je bilo krcato sviton. Svi na odlasku u najlakši lov na svitu.

Šjor Karmelo i barba Tome čekali su u kaiću. Pape me doda barba Tomi, on pribacija šjor Karmelu, a šjor Karmelo me sija na provu. Nikica je izvuka sidro, pape odveza cimu, a barba Tome kresnija pentu i brodić je brekčući zaplovija u avanturu.

Iskobeljali smo se iz Mandraća i uvatili kurs prema kanalu. Kaić je veselo plovija. Tu i tamo bi poskočija priko kojeg valića. Penta je spokojno prela i od vožnje se diga vitar. Stisnija san oči. Kroz trepavice san promatra bovu koju su zauzeli galebovi. Kričali su, svađali se, uzlijetali i slijetali na površinu i vraćali se s ribon u kljunu. Posli deset minuta smo bili na pošti. Barba Tome je ugasija pentu. Sve se umirilo. Kaić se sneno ljuljuška. Nikica je bacija sidro i cimnija dva-tri puta. Kad je ocjenija da drži, sija je na provu, izvuka španjulet i zapalija. A onda san čuja:

 - Zuuuuuuuuuuuuu… uuuuuu… uuu…

Više osjećaj nego zvuk dolazija je sa svih strana. More je vrilo ribon. Malo, malo i iskočija bi lokardić, zaplesa na suncu i pâ natrag u more, ka prst koji se diga visoko i spustija na klavijaturu.

Plop!

 - Zuuuuuuuuuuuuu… uuuuuu… uuu…

Jedan je upa u kaić. Onda još jedan. Backali su se po pajolima dok ih Nikica nije ćapija, zavrnija in vraton i ubacija u sigalj. U tišini smo stali razmotavati tunje.

Barba Tome je nabrzihen izvuka dvi lokarde velike ka papina podlaktica. Majko mila, šta su se opirale! Skakale su, plesale po pajolima, a sunce bljeskalo odsijavajući se sa srebreno-modre krljušti. Jedna mu je izmigoljila iz ruke i divlje mašući repon krenila na mene. Oči u oči s lokardon pripa san se, al srićon niko nije primijetija. A onda je krenilo.

Pape je izvuka lokardića, šjor Karmelo lokardu, Nikici se zalomila srdelica, barba Tomi stara cipela, onda ponovo šjor Karmelu, pa papi, Nikici, barba Tomi, lokardić, srdelica, lokarda… Išlo ih je da in nije tribalo ni stavljati ješku. U stvari, svima je išlo osin meni.

            –   Pape, zašto meni ne grizu?!

Niko nije komentira. Svak je na svojoj strani kaića odsutno, ka da mu sestra doktora Paškvalina miri tlak, zurija u kvadratić svog neba u moru. Malo-malo i trgnili bi rukon iz lakta i izvukli štagod. Ka na pokretnoj traki: natakli bi crva, bacili tunju, čekali da zagrize ka da čekaju autobus, izvukli, bacili u sigalj, ponovo i ponovo, ka da je to najlakša stvar na svitu, a ja san se griza. Nisan svaća šta nije u redu s mojon tunjon?! Zašto meni ni jedna ne zagrize?

             –   Pape, jesan li dobro stavija crva?! – graknija san.

Glas je zazvonija jače nego šta san tija. Prolomija se daleko van kaića, prisika je onaj zuj i tišinu. Ka po komandi svi su se okrenili gledajući me ka da in se Marsovac prošverca u kaić. Čak su se i neki iz susjednih kaića okrenili. Nisan tija biti tako glasan, majke mi! Samo san se tija uključiti i … pobiglo je.        

 - Tiše, za Gospu! Sve ćeš rastirati – srdito je reka pape u po glasa. – Daj, vamo to! Tako se ne stavlja crv!

Ostali su se vratili poslu.

Napeto san pratija kako to pape radi, ali previše je bilo pitanja u mom mozgu da bi zapantija u dvi sekunde tako jednostavnu foru. S nadon san odmota udicu s ješkon, ali i dalje je bilo isto. Izvuka san da provjerin. Crva više nije bilo. Ostali su naravski i dalje izvlačili ribu, a ja bija na sto muka. Krzma san bi li papu još jednon prikinija. Zna san da će se raspizditi pa san muča i trpija. Gleda san kako in pel miruje, kako se ukruti i počne šibati divlje režući površinu, trzajući, vukući lokarde iz dubine na svitlo dana. Gleda kako se otimlju, bate repon, bacakaju s jedne na drugu stranu opčinjen sjajen srebra i rukama koje ih dave dok se uzalud opiru sudbini … Sve me to užasno privlačilo. Nije pravedno da jedini ja nisan ništa uvatija…

Okolo je bilo još nekoliko čamaca. Par mojih vršnjaka peškali su ka stari ribari. Živ san se pojia. Kad san zaključija da san dovoljno patija, skupija san sve šta mi je ostalo od kuraže i glason koji je primjetno drhta, okrenija san se papi:

           –   Pape, možeš li mi opet staviti crva? A?!

Pape je zakoluta očima, al' uzeja je tunju i nataka mamac. A onda se i meni potrefilo. Nešto je gricnilo. Tuckanje pela, koji se ka žica na gitari napeja i mola i ponovo napeja, u tren me povezalo s ambison ispod nas. Ka antena, prst je prima tajnovitu Morseovu poruku iz dubine tako čarobno i neuporedivo s ičin šta san ikad doživija, da san skočija na noge lud od nekog pijanog veselja, trgnija tunjon tuta forca, privrnija sigalj od ribe, poskliza se na jednu i s pelon u ruci, koji san i dalje drža visoko iznad glave, prosuja se koliko san dug i težak vičući:

             –     Grize!! Grize!!

Kaić se žestoko zaljulja. Nikica se zatetura i poletija prema provi. Bija bi pa u more da ga pape nije zgrabija za jaketu.

 - Grize! Grize! – nisan se moga obuzdat… – Grize!!!

A onda je laškalo jednako naglo ka šta je i počelo. Kontakt se prikinija, ambis je zašutija, a pel se obisija priko prsta ka mrtva glista. Kad san doša sebi, svatija san da niko više ne peca. Svi su stajali otvorenih usta, gledajući me ka da san poludija.

            –     Sve je rastira! – prikinija je tišinu šjor Karmelo.

Barba Tome je zapalija španjulet.

            –     Aj kući. – reka je Nikica i počeja motati tunju.

Šjor Karmelo je smireno predložija da ne brzaju, a barba Tome gleda prema Zatonu čačkajući uvo.

            –     Nećeš ti više sa mnom! – prosikta je pape. Gleda me ka smrtnog neprijatelja.

Barba Tome je napravija kolut od dima, a šjor Karmelo reka – Da bacimo još jedanput? 

Nikica je reka da in može staviti soli na rep, a barba Tome da će za večeru biti blitva s kunpirima… Počeli su motati tunje. Zamota san i ja svoju. Po običaju je bila prazna. Ni ribe, ni mamca.

…

Noćilo je kad smo uplovili u porat. Prve zvizde su zasjale na vedron plavon nebu.

­ - Venera. – reka je šjor Karmelo.

Niko ga nije obadava. Drugi brodovi su pristajali i vezivali se pokraj nas. Ljudi su se iskrcavali s krtolima i sigljima krcatin ribe. Svi su bili mokri i nasmijani, puni fale za još jedan dan u Božjen svitu. Nikica je veza cimu. Jedan po jedan iskrcali smo se iz kaića iznoseći stvari. Polupraznih sigalja i pognutih glava uključili smo se u kolonu koja se penjala prema groblju.

–    Aa! – pokaza je očima barba Alviž svoj sigalj s lokardama. Bija je pun do vrha. Gušt ih je bilo gledati.

–    Šta će biti na gradele! Aa?

Bija je toliko sritan da nije ni primjetija da su naši siglji poluprazni. Na po puta prošli smo kraj svete Nediljice. Kako bi koja stigla, babe su odlagale siglje i krtole. Pogledon bi potražile križ na crkvi ili grobu. Klecnile bi, prikrižile se i produžile uz kosu, a prekrižile bi se i one mlade. Na početku Ninićeve kolona se stala osipati.

 - Adio!

 - Adijo!

 - Do sutra!

 - Ko živ, ko mrtav!

 - Di ti je mladost?

 - Izbjegava me.

 - Otkad?

 - Otkad san se oženija.

 - Jel stara ostrugala gradele?

 - Šta bi strugala, ima ko će…

 - Zajebaješ ti, a?

 - Moš misliti…

Dvorišna vrata su se škripon otvarala i zatvarala ka da šifriranin jezikon obavještavaju iduća, koja bi škripon odgovorila, da je još jedan dan djetinjstva proša.

E, da nisan bija toliko impresioniran kad zagrize riba... mislija san stupajući dva koraka iza pape… Priča je s barba Alvižon o nekoj novoj pošti ni jednon me ne spomenuvši, šta je bija dobar znak. Na kraju krajeva, mislija san, pape ionako više voli teletinu. Uvik kaže da za srdele ne bi ni zapiva.